Преосетљивост слуха, патолошко појачавање гласности – техничке могућности?

Наш слух је резултат сложеног рада органа и мозга, у коме постоје мање разлике, али и многе сличности. Када, међутим, слушни систем покаже неко веће одступање или сметњу, и евентуално се повреди, то значајно утиче на развој говора, наше социјалне вештине и наш емоционални свет. Преосетљивост слуха од уобичајене разлике, или преосетљивост, пре свега карактерише наша реакција на слух. Узрок тога може бити различито обрађивање здравог слушног органа, али и оштећен слушни орган. Дакле, није битно да ли чујемо и тише звукове, већ да ли звукове нормалне гласности не доживљавамо као претерано јаке или болне. Све је то чисто медицинско питање, али да ли се у нечему може помоћи и техничким средствима?

Преосетљивост слуха

У медицини је одавно позната појава преосетљивости слуха или хиперакузије (hyperacusis), која пре свега припада подручју психијатрије и неурологије, али за дефинисање појаве постоје бројне различите дефиниције. Они који од тога пате, и буке нормалне гласности за друге доживљавају као претерано гласне и тешко их уопште не толеришу, а толеранција може зависити и од тренутног расположења. Уз осећај нелагоде по правилу се могу појавити патолошка нервоза, штавише и физички бол. У случају деце појава се може препознати ако често држи руку уз уво, ако на одређене звуке нервозно реагује на поновљив начин, ако на буке које друге не сметају одговара болом, осећајем нелагоде или страхом, ако има потешкоће са концентрацијом када око ње није тишина, или ако претерано реагује на изненадне звуке. И у случају одраслих јавља се промена слуха и одређена занимања (нпр. музичари, наставници) више су погођена.

Узроци могу бити неуролошке појаве, типично поремећај аутистичког спектра, поремећај пажње и хиперактивности (ADHD) итд., последице трауматских или фармаколошких третмана, урођена осетљивост или болест (нпр. Вилијамсов синдром) или нус-појаве лечења или скупа симптома у току (нпр. мигрена), штавише, често може ићи и заједно са зујањем у уху или оштећењем слуха, а у сваком случају треба тачно одредити на основу медицинске дијагнозе и могућности лечења треба пронаћи медицинским путем. Нажалост, због многобројних узрока ни данас није јасно које лечење може бити уопштено ефикасно, и у дијагнози такође постоје разлике.

Патолошко појачавање гласности

Слична са становишта симптома и притужби, али друга појава која иде заједно са оштећењем слуха, јесте патолошко појачавање гласности (у медицинској терминологији recruitment). Болест се најчешће може приписати оштећењу ћелија длачица у слушном систему, што се испољава тако што се праг слуха повисује — чак и за 40 dB, тако да најтише звуке болесник не чује —, док се праг непријатности не повисује, већ се понекад чак и мало смањује, тако да се на крају чујни динамички опсег значајно сужава у односу на опсег здравог слуха од око 120 dB (нпр. на 60 dB), а осећај гласности несразмерно расте. То значи да за нечујне звуке мало гласнији већ одмах делују веома гласно и ометајуће. Назив појаве потиче од тога што здраве длачице поред оштећених, изнад одређене јачине звука почињу да раде и да се „укључују” у слух, али већ нам у том тренутку могу „вриштати”, што болесник доживљава много гласније од свог окружења. Реакција може бити слична хиперакузији: и нормалну гласност коју други још толеришу, болесник тешко толерише. Та болест може неповољно утицати и на развој говора и друге социјалне ефекте и може настати и у старијој доби, тако да је веома важно испитивање и лечење. Патолошко појачавање гласности припада оториноларингологији. То који део слушног система га узрокује и у којој мери, може се показати аудиолошким тестовима (нпр. Fowler-овим или SISI испитивањем). Притужбе патолошког повећања гласности могу се смањити и пажљиво одабраним (не превише гласним, са динамичком компресијом) слушним апаратом. Тиха средина за ове притужбе по правилу само ограничено помаже: ако значајно смањимо буке окружења, ометајући ефекат се неће појавити, али и чујност бука се може и потпуно зауставити (испод повишеног прага слуха), што није у сваком случају повољно.

Није „претерано чути”

Свакодневни израз „претерано чути” који се на много места користи у јавности потиче од заблуде и не сме се мешати са другим, заиста постојећим појавама. Посебно се у случају мале деце користи тај погрешан израз, који у свакодневном контексту потиче од „превише добро чути”, а његова „дијагноза” је једноставно — иако се испитује и у проширеном фреквенцијском опсегу — мерење прага слуха, које показује ону иначе честу и потпуно нормалну појаву да дете перципира и неколико децибела тише од нормалног прага слуха. „Терапија” је, пак, иначе неделотворно специјално слушање музике, које искоришћава добронамерност забринутих родитеља: прописује се редовно и релативно дуго и гласно слушање филтриране, модулисане музике — која пропушта одређене висине звука а друге филтрира — што, међутим, како се може наслутити, не води ка резултату, највише се могу постићи случајни или анегдотски „докази” о делотворности. Близу три четвртине деце унапред нешто осетљивије чује, односно перципира и тише звуке од одраслих. То представља само разлику од неколико децибела, чији је једноставан узрок то што се слух мења до младог пубертета, а ниво од 0 децибела прага слуха — гласноће управо чујних звукова на датој висини звука — одређен је из просечног резултата групног испитивања младих одраслих мушкараца, не на деци. Често и одрасли чују испод прага слуха, односно уво им је осетљивије од просека — иначе би и просек био другачији. Та осетљивост, међутим, никако не значи да је то штетан или симптом за уклањање, штавише, за тонске инжењере, на пример, изричито је повољно. Хиперакузија или recruitment су, међутим, насупрот томе, такве преосетљивости које већ имају штетне ефекте, и не потичу од органске појаве „превише добро чути”, већ много пре од нервне обраде или од оштећења слушног система.

Техничке могућности

За оне којима из неког разлога сметају буке, једно од најочигледнијих решења је смањење појава које изазивају симптоме. За то се поред ношења чепића за уши нуде бројне техничке могућности, пре свега обезбеђивањем одговарајућег окружења. Техничким могућностима може се смањити звучни ефекат, односно нормалне буке окружења или коришћења које изазивају симптоме могу се додатно утишати.

Чланак се наставља — биће речи и о овоме